Школски спорт у Републици Српскоj

Kључну компоненту школског спорта свакако представља физичко васпитање. Овај вид васпитања је неодвојиви дио општег васпитања, што му обезбјеђује статус васпитно-образовног подручја, а не само школског предмета. Обзиром на начин живота нашег далеког претка, који је опстајао углавном захваљујући својим физичким способностима и знањима наученим од старијих, сматра се да је физичко васпитање један од првих облика васпитања уопште.

Свака временска епоха је пред физичко васпитање постављала различите захтјеве који су били уско везани са начином живота, али и друштвеним уређењем и потребама актуелне власти, тако да је физичко васпитање од првобитне заједнице до новог доба неријетко имало војни карактер. Циљ физичког вјежбања данашњег човјека нешто је другачији и односи се углавном на превентиву и отклљањање негативних утицаја савременог начина живота. За овај преглед свакако је најинтересантније актуелно школско физичко васпитање, па ће у тексту који слиједи о њему бити више ријечи.

Физичко васпитање је школски предмет равноправан осталим. То је једини школски предмет који садржи здравствену компоненту. Из наведеног слиједи да добро организована настава физичког васпитања може и треба да има позитивне ефекте на здравље ученика, али исто тако неадекватан приступ у овом процесу може да изазове негативне посљедице.
Имајући у виду начин живота савременог човјека који карактеришу хипокинезија, прекомјерна и неадекватна исхрана и стрес, намеће се закључак да је физичка вјежба,као провјерено средство за борбу против ових проблема, изузетно важна активност.
Кад је у питању школско физичко васпитање треба напоменути да дјеца похађају школу ¾ године и да није неважно колико часова седмично ће имати наставу физичког васпитања и каквог квалитета ће она бити. Услови у којима се настава изводи (простор, реквизити...) су од изузетног значаја како за саму наставу тако и за бављење дјеце неким спортом.

Број часова физичког васпитања је законски одређен тако да ученици узраста од другог до четвртог разреда имају седмични фонд од 3 часа надељно, док је за остале (од петог до деветог разреда и средње школе) прописан фонд од 2 часа недељно. На високошколским установама настава физичког васпитања није предвиђена планом. Минимум у основним школама земаља ЕУ износи 30 минута (у Ирској и Енглеској), а максимум 240 минута недељно (у Француској). Просјечан недељни фонд часова физичког васпитања у ЕУ износи 109 минута, уз просјечне вриједности између 60 и 120 минута. У средњим школама у ЕУ распон се креће од 45 до 240 минута, а просјечна вриједност износи 101 минут физичког васпитања недјељно.

Што се тиче препорука везаних за минималан/оптималан фонд часова физичког васпитања, интересантно је навести препоруке Европског удружења за физичког васпитање (ЕУПЕА) и америчке Националне асоцијације за спорт и физичко васпитање (НАСПЕ). Европско удружење, кровна организација струковних удружења за физичко васпитање у Европи, предлаже као минимум 3 часа недељно, а у нижим разредима (до 11-12 године) свакодневно физичко васпитање. Америчка Национална асоцијација залаже се за укупно наставно вријеме од 150 минута недељно у нижим разредима (одговара свакодневном физичком васпитању у трајању од 30 минута) и 225 минута недјељно за више разреде и средњу школу (одговара свакодневном физичком васпитању у трајању од 45 минута).

Ни земље ЕУ нису имуне на одступања од прописаног; Хардман (2007) наводи примјере редукције прописаног фонда из различитих разлога; проблеми са финансирањем, великим групама за рад, недостатком опреме, ангажовањем неадекватно едукованих наставника и сл. Што се тиче објеката и опремљености, евидентан је јаз између развијеног сјевера и запада Европе и „нових“ земаља из централне и источне Европе, наравно, у корист првих.

Иако на први поглед изгледа да физичко васпитање на нашим просторима не заостаје за окружењем, анализа ситуације на терену не даје аргументе за овако афирмативну оцјену. Због слабих и неуједначених материјалних и просторних услова, као и неадекватно вреднованог рада педагога физичке културе, ефекти школског физичког васпитања тешко да могу бити позитивно оцјењени.У прилог наведеном говоре резултати истраживања по којима су наша дјеца моторички млађа од дјеце у окружењу ; посебно од дјеце из ЕУ.

Предшколско физичко васпитање и спорт

Предшколско физичко васпитање је темељ физичког васпитања дјеце и омладине, под условом да му се поклања одговарајућа пажња. У овом периоду потребно је природном нагону за кретањем додати организовану тјелесну активност.Овим се дјеци физичко вјежбање представља као здрава, потребна и пријатна активност, која треба да им постане свакодневна навика. Добро организовано и систематски спроведено физичко васпитање предшколског дјетета, доприноси не само правилном развоју , већ и успјешнијем реализовању задатака физичког васпитања у каснијим узрастима.

Овај вид физичког васпитања се не посматра само кроз институције у којима дјеца организовано бораве, него га генерално посматрамо у контексту васпитних утицаја других субјеката са којима дјеца долазе у контакт.(родитељи, играонице , спортска забавишта и сл.)Средства која се користе у физичком васпитању за овај узраст су ходање,трчање, пливање, санкање,скијање,скакање,котрљање, вожња трицикла,бицикла, клизаљки, скејт-борда, пењање, провлачење, котрљање, пузање,дизање,ношење, вучење,бацање, гурање и сл. Препоруке стручњака из области физичког васпитања су да се активности за овај узраст проводе кроз игру, јер дјеца ,и не само дјеца,у игри учествују свим странама своје личности.

Због тога се игра сматра основним обликом учења предшколског дјетета. Можда су најбоља илустрација наведеног ријечи Ј.А.Коменског ” Нека као мрави непрестано нешто раде, пузају, носе, вуку, слажу,разлажу, премећу, да паметно раде што год раде, у томе их ваља помагати , а понекад се са њима и поиграти, јер их у почетку другоме још не можемо поучавати и вјежбати”.

Спортске активности у предшколском узрасту често су предмет полемика. Док су једни аутори поборници ране специјализације, други сматрају да треба пустити да се дјеца окушају у неколико индивидуалних и колективних спортова. У задње вријеме више је ових других. Спорт у овом узрасту требао би да уважава специфичности ове узрасне категорије. Свакако да треба поштовати потребу и жељу дјеце за такмичењем , али никако не треба дозволити да спортски резултат буде основни циљ, да специфичност надвлада општост.

Такмичења треба прилагодити непосредним учесницима (правила, термини, мјеста одржавања, реквизити, награде и сл).

На просторима Републике Српске физичко васпитање за дјецу предшколског узраста не може се назвати организованим процесом .Предшколске установе су једина мјеста гдје се одвија неки вид физичког васпитања. Чињеница да предшколске установе не похађају сва дјеца, да услови за вјежбање углавном нису адекватни потребама као и да кадар није довољно едукован за рад са овако осјетљивом категоријом, само потврђује наведено.

Проблем додатно усложњава савремени начин живота и компјутеризација свега и свачега, тако да дјеца, проводећи много времена играјући видео игре, постају жртве хипокинезије. Резултати истраживања специјално проведеног за потребе овог пројекта недвосмислено указују на проблеме када је у питању предметни узраст. Узорак истраживања су били дјеца бањалучких вртића и то 100 дјевојчица и 74 дјечака. Анкетне листиће су попуњавали родитељи. Укупно 72.1% дјеце не зна да плива, 85.1% не зна скијати, док тек натполовична већина вози бицикл. Само 17,2% има неку активност типа тренинга, школе спорта или спортске играонице. Охрабрује податак да чак 87.3 % дјеце жели да тренира неки спорт, док 89,2% дјеце воли да се такмичи са другом дјецом. Треба навести да не постоји статистички значајна разлика ни по једној од тестираних варијабли, између дјечака и дјевојчица, што је обзиром на узраст и очекивано.

Подаци су илустровани табелом 1

	Пливање	Скијање	Тренира	Жели да тренира	Воли да се такмичи
ДА	28%	14,9%	17,2%	87,3%	89,2%
НЕ	72%	85,1%	82,8%	12,7%	10.8%

Већ је поменуто да физичко васпитање у предшколском узрасту представља темељ свих каснијих активности и да га због тога не би требало препустити случају.Због саме природе ове активности врло тешко је овај процес ријешити институцијски, али знајући да на васпитање дјетета предшколског узраста утичу сви фактори са којима је дијете у интеракцији, требало би по принципу јединственог дјеловања да сви ови фактори, свако у свом домену (вртићи,родитељи,медији и сл) ,раде на популаризацији физичке активности код дјеце.

Приједлози:

У вртићима би требало организовати свакодневну наставу физичког васпитања коју би по могућности водило едуковано лице (радити на упознавању дјеце са спортовима који захтијевају рану специјализацију).
Радити на стварању услова за квалитетно извођење предвиђених активности
Додатно едуковати кадрове за рад са овим осјетљивим и јако захтјевним узрастом
Унутар предшколских установа као и између њих организовати такмичења прилагођена потребама узраста
Пропагирати вриједности физичког вјежбања и потребу да сва дјеца треба да имају одређене физичке активности
Пожељно је остварити сарадњу са спортским клубовима и савезима, посебно у спортовима који захтијевају рану специјализацију
Вршити редовне контролу физичког и моторичког развоја дјеце, податке уносити у јединствену базу података
Вршити редовне контроле рада са најмлађим узрастом, да би се утврдило ко и како ради са најмлађим узрастом( ово се посебно односи на разне школе спорта, које често нерегистроване ,без плана и програм , јасних циљева и без стручног кадра организују рад са дјецом)
Организовати масовне акције типа “ спорт за све” у којима би учешће узела и дјеца који нису припадници неке предшколске установе
У парковима и другим слободним површинама градити играонице на отвореном у којима би дјеца могла да задовоље своју потребу за кретањем и игром

Физичко васпитање и спорт за млађи школски узраст

Млађи школски узраст обухвата дјецу од 7 до 11 година или од другог до петог разреда. Први разред или како га неки називају “нулти”узрасно и садржајно припада предшколском узрасту.

Ако је проблем предшколског узраста непостојање установе у којој би дјеца упражњавала физичко вјежбање и спортске активности,то се никако не односи на млађи школски узраст. Наиме похађање основне школе је обавезно, а предмет физичко васпитање је обавезан и равноправан осталим предметима. Штавише са фондом од три часа седмично физичко васпитање се налази одмах иза српског језика и математике.Анализирајући наведено на први поглед изгледа да физичко васпитање у овом узрасту нема већих проблема ,али проблеми се јављају у самој реализацији наставног процеса и спровођењу у живот законских одредаба.

Узраст од 7 до 11 година је период кад се дешавају драматичне промјене у начину живота човјека. Дјеца, која су до седме године готово без икаквих обавеза и вријеме проводе у игри, одједном добијају школске обавезе. Дуготрајно сједење, тешка и често неадекватна торба, обимно градиво у школи , али и код куће,идеални су предуслови за појаву блажих и тежих облика постуралних поремећаја, као и погоршање постојећих. Искуства нас уче да у оваквим ситуацијама у помоћ треба звати физичку вјежбу, као провјерено средство превенције, профилаксе и терапије код ових проблема.

Имајући у виду наведене проблеме, намеће се закључак да је физичко васпитање изузетно важна активност у овом узрасном периоду.Знајући за велики број дјеце која имају проблема ове природе и да је тај број у сталном порасту, поставља се питање квалитета наставе физичког васпитања.

Каква би настава физичког васпитања требала бити?

Настава у овом узрасту би требало да буде тако програмирана да у својим садржајима највише третира способности које се у том периоду највише развијају. Изузетно је важно водити рачуна о физичком и физиолошком развоју, како се не би претјерало са оптерећењем.Треба навести да је у овом периоду дјецу врло лако анимирати на рад, ако су им садржаји занимљиви. Зато би требало што више програмских садржаја реализовати кроз игру.

Изузимајући часне изузетке, наставом која се изводи у већини наших школа на можемо бити задовољни.Позната је тенденција да, због саме сложености проблема који се могу јавити ,као и због начина усвајања одређених кретних задатака ,да са најмлађим узрастом раде најбољи сручњаци. Њихова могућност апстраховања је мала, тако да им је од изузетног значаја демонстрација одређених задатака. Лоша демонстрација повлачи са собом погрешно учење и аутоматизацију грешака што свакако отежава даљи рад. И поред тога , ријетке су школе и спортски клубови који раду са овим узрастом поклањају потребну пажњу. Иако је предвиђено да се настава изводи три пута седмично, у пракси је то обично другачије. Разлога за ове појаве је много, а овом приликом биће набројани најчешћи.

Много школа не посједује ни минимум материјално-техничких услова за извођење наставе. Одјељења су најчешће бројна,и врло хетерогена. Интересантно је да се, у нашим школама одјељења хомогенизују по разним критеријумима,(најчешће по страном језику који ће учити) али никад по полу и физичким способностима. Стручни кадар је већ поменут као један од могућих проблема али и рјешења. Едукован педагог физичког васпитања познаје специфичности сваког узрасног периода и програмира наставу у складу са њим. Он на вријеме треба да уочи одређене постуралне поремећаје код дјеце и да о томе обавијести школског педагога, разредника или родитеља како би се што раније могло интервенисати.

Један од највећих проблема у настави је неодржавање часова . Познато је да у овом узрасту наставу из свих предмета изводе наставници разредне наставе. Није ријетка појава да заостаци у настави из других предмета бивају надокнађени часовима физичког васпитања. Овим поступцима чини се двострука штета; дјеца су оштећена за корисне ефекте физичке вјежбе, а физичко васпитање им се представља као неважан предмет који није обавезан и лако га је надокнадити. Стручњацима из области физичке културе је добро познато колико је важно правовремено дјеловати на поједине моторичке способности.

Када се погледају планови и програми може се видјети да се они преписују из године у годину, не водећи рачуна о промјенама које су се у међувремену дешавале;справе и реквизити, унапређење наставе због нових научних сазнања,промјене у самој популацији... Апсолутно се не води рачуна о афинитетима и способностима, тиме и потребама ученика.

Иако нису наведени сви проблеми, може се закључити да је физичко васпитање умногоме обезвријеђено као школски предмет. Знајући колико је, обзиром на сједећи начин живота ,физичка активност важна за здрав развој најмлађих, претходна квалификација физичког васпитања звучи готово невјероватна.

Ово стање свакако одговара све бројнијим школама спорта и спортским клубовима. Они , уз нимало јефтину чланарину „регрутују“ у своје редове управо дјецу узраста од 7 до 11 година. Упитан је и квалитет њиховог рада, јер их често оснивају и у њима раде неквалификована лица. Било како било , ових установа је све више , а школско физичко васпитање је све неквалитетније. Ако се узме у обзир да школе изнајмљују своје сале за поменуте активности , онда је парадокс комплетан.

У одговорима на питања из анкете кориштене за потребе овог пројекта 96,6 % ученика је одговорило да нема три часа физичког васпитања и да се умјесто тих часова изводи настава из других предмета. Од укупно 377 ученика 78 ученика или 20.7% не зна да плива ,док скијати не зна 59.4% анкетираних ученика.Ове податке треба узети са одређеном резервом обзиром да су ученици давали одговоре на основу личне процјене свога знања.

Такмичења у овом узрасту углавном се ријетко организују тако да је релативно мали број ученика учествовао у неком школском, а поготово међушколском такмичењу. Углавном се та такмичења своде на активности на излетима и масовне догађаје као што су уличне трке.Имајући у виду овакав однос према настави физичког васпитања, не чуди податак да је само 23.3% анкетираних ученика изабрало физичко васпитање као омиљени предмет. Интересантно је поменути да је ова узрасна категорија у најмањем проценту изабрала физичко васпитање као омиљени предмет.

Ово је свакако резултат неодржавања часова физичког васпитања чиме се физичко васпитање представља као небитан предмет, а дјеца бивају ускраћена за корисно дејство физичке вјежбе , и прилику да заволе овај предмет.У сваком случају треба искористити склоност дјеце према такмичењу јер је током анкете чак 89,9% ученика изразило жељу за такмичењем. Активности које ученици највише желе у настави физичког васпитања су спортске игре и то фудбал 30% и кошарка 20,7%.

Подаци су илустровани табелом 2

	Пливање	Скијање	Омиљ предмет Ф.В.	Жеља за такмичењем
ДА	79,3%	40,6%	23,3%	89,9%
НЕ	20,7%	59,4%	76,7%	10.1%

Приједлози:

У наставу за млађи школски узраст увести професоре физичког васпитања чиме би се у првом реду обезбиједило редовно одржавање часова (одузела би се могућност наставницима разредне наставе да умјесто физичког васпитања изводе наставу из неког другог предмета).
За ученике петог разреда увести трећи час физичког васпитања
Остварити сарадњу са спортским клубовима и савезима, посебно кад су у питању организовања такмичења, али и у пропагирању одређених спортова
Организовати ваннаставне активности ученика
Организовати редовна школска такмичења за овај узраст у договореним дисциплинама
Организовати редовна међушколска такмичења за овај узраст у договореним дисциплинама
На такмичења позвати представнике спортских клубова и друштвене заједнице(помоћ у организацији,суђењу- селекција талената)
Пооштрити конроле редовности и квалитета извођења наставе( надзорници), и санкционисати пропусте
Вршити редовне контроле моторичког статуса ученика на основу којих би се могли утврдити ефекти наставе физичког васпитања

Физичко васпитање и спорт за старији школски узраст

Старији школски узраст чине ученици од шестог до деветог разреда. Битна разлика у односу на претходни узраст је у недељном фонду чесова физичког васпитања. Наиме планом је предвиђено да се физичко васпитање изводи два пута седмично. Додатни проблем свакако представљају обимни програми који не дозвољавају да се за додјељени фонд часова реализује предвиђено градиво.

Инсистирање на застарјелим програмима који се годинама преписују свакако не доводе до афирмације физичког васпитања,а тиме ни школског спорта.Уовом узрасту као проблем се јавља избјегавање наставе физичког васпитања, што је свакако посљедица омаловажавања физичког васпитања и ученицима незанимљивих садржаја. Проблем који се провлачи у свим школским узрастима присутан је и овдје; бројна и нехомогена одјељења са различитим склоностима и интересовањима.

Резултати истраживања проведеног са ученицима предметног узраста показују сљедеће: Анкетом је обухваћено 410 ученика; 217 дјечака и 193 дјевојчице. Од укупног броја анкетираних 11% не зна пливати, скијати не зна 48,7% ученика. Наравно да се и ови резултати требају узети орјентационо. Да тренира неки спорт изјаснило се 51%, а жељу да тренира изразило је 84% ученика.

По изјавама ученика њих 28% су стални или повремени чланови неке спортске секције.Учешће на школским такмичењима потврдило је 34,1% док је на међушколским такмичењима учествовало 25,9% ученика. Жељу да наступи на неком такмичењу има чак 79,3 % ученика. Активност којима ученици највише желе да се баве на настави физичког васпитања су спортске игре за које се изјаснило 73,9% ученика. Чак 42,2% ученика је изабрало физичко васпитање за омиљени предмет.

На крају ,корисност наставе физичког васпитања ученици су оцјенили просјечном оцјеном 4,18, што говори у прилог препознавања вриједности наставе физичког васпитања од стране анкетираних ученика.

Подаци су илустровани табелом 3

Плива

Скија

Тренира

Жели да трен.

Секција

Шк. Такм.

М.шк.такм.

Ф.В.

ом.пр

ДА

89%

51.3%

51%

84%

28%

34,1

25,9

42.2%

НЕ

11%

48.7%

49%

16%

72%

63,9

74,1

57.8%

Приједлози:

Повећати фонд часова физичког васпитања (по узору на Србију увести трећи "спортски час"
Прилагодити садржаје наставе потребама, жељама и склоностима ученика, као и условима
Радити на едуковању кадра за рад са предметним узрастом, и за рану селекцију дјеце талентоване за спорт
Стандардизовати батерију тестова која би служила за мјерење ефеката наставе физичког васпитања и откривање дјеце са добрим предиспозицијама за бављење спортом
Формирати базу у коју би се уносили резултати мјерења (едуковати наставнике за унос података)
Организовати редовна школска спортска такмичења
Организовати редовна међушколска спортска такмичења
Пропозицијама омогућити што већи број учесника у такмичењима (нпр.ограничити број спортова у којима може учествовати један ученик, радити на томе да школска такмичења буду смотра достигнућа рада у школи, а не такмичења спортских клубова...)
Остварити сарадњу школа спортских клубова и ресорних министарстава у организацији такмичења
Стимулисати наставнике за рад у спортским секцијама и организовање такмичења (регулисати да се у фонд часова рачунају секције и такмичења)
Школске спортске објекте ставити на располагање ученицима и ван наставног процеса ( по узору на Хрватску, гдје је законом о спорту регулисано да ученици имају апсолутну предност у кориштењу школских спортских објеката у односу на остале кориснике)
Подржавати и стимулисати истраживања која за предмет имају наставу физичког васпитања и школски спорт
Стипендирати младе спортске таленте
Инсистирати да се експериментално формирају одјељења, хомогена у погледу склоности и способности, за која би се наставу физичког васпитања изводила у супротној смјени
Вршити контроле редовности и квалитета наставе и санкционисати пропусте

Физичко васпитање и спорт за средњошколски узраст

Средњошколски узраст је након укидања наставе физичког васпитања на високошколским установама, задњи период човјековог обавезног институционалног бављења физичким вјежбањем. Због тога би додатни циљ физичког васпитања за ову популацију требао бити развијање и учвршћивање навике за самостално вјежбање по завршетку школовања. На жалост сви проблеми које настава има у млађим узрастима присутни су и у средњој школи, стим да се јављају и проблеми специфични за предметни узраст.

Проблеми материјалне природе су јако изражени. Много школа не посједује ни минимум услова за извођење наставе, а неке школе немају ни салу за физичко васпитање.Додатни проблем су врло бројна и хетерогена одјељења, таго да у неким школама часу присуствују по два па чак и три одјељења.Познато је да су склоност и способности ученика овог узраста јако условљене полом, па је у таквим околностима врло тешко организовати наставу којом ће ученици бити мотивисани за рад.

Стереотипна настава у којој је ученик објекат а не субјекат демотивише ученике тако да је све више ученика који избјегавају наставу физичког васпитања, па чак и желе да буду ослобођени наставе. Није риједак случај, посебно у школама гдје су бројније ученице, да више ученика сједи на клупи него што активно учествује у настави. Разлоге оваквог понашања треба тражити у садржајима наставе, јер се често дешава да ученици одустају од рада када сазнају шта је планирано да се ради на часу.

Одговарајући на питања из анкете кориштене за ово истраживање 27.4% ученика изјавило је да настави физичког васпитања присуствује само зато што је обавезна, док је за 26,7% ученика настава незанимљива и досадна. Треба навести да се по овим питањима ученици статистички значајно разликују када је детерминирајућа варијабла пол. Не постоји статистички значајна разлика условљена школом ,осим у случајевима условљеношћу полом ( школе с више ученица и обрнуто) Интересантно је навести примјер из искуства са педагошке праксе на Факултету физичког васпитања и спорта када је асистент на предмету методика физичког васпитања (аутор овог рада) у циљу ангажовања што више ученица Економске школе у Бањој Луци прилагодио садржаје наставе жељама ученика.

Послије само неколико часова број ученика који избјегавају наставу био је занемарив.У настави физичког васпитања у средњим школама велики проблем представљају блок часови, које свакако треба избјегавати

Много мање ученика него у млађим узрастима тренира неки спорт, што је очекивано, јер док се млађи траже у разним спортовима, старији су већ изабрали или су престали да активно тренирају. Од анкетираних 394 ученика 33,5% тренира неки спорт, док би 76,1 % када би им се пружила прилика радо,у складу са својим могућностима учествовало у неком облику спортског тренинга. Што се тиче спортских секција 8,1% ученика су чланови неке спортске секције, док је на неком такмичењу учествовало 17.3% ученика, а да би 62,2% ученика жељело да се такмичи у неком спорту.

Охрабрујуће дјелује податак да је 34% ученика изабрало физичко васпитање за свој омиљени предмет. И у овим резултатима постоји статистички значајна разлика условљена полом. Садржаји које би највише жељели у настави су спортске игре које је изабрало 67,8% ученика.Оцјењујући корисност физичког васпитања 53,8% ученика је дало оцјену пет док је просјечна оцјена 4,36.

Из резултата истраживања видљиво је да су дјечаци позитивније опредјељени према физичком васпитању и спорту.

Подаци су илустровани табелом 4

Прис.нас. због обав.

Досадна

настава

Тренира

Секција

Ф.В. омиљ.

предмет

Учешће у

Такмичењу

Жели да

се такм.

ДА

27,4%

26,7%

33.5%

8,1%

34%

17,3%

62,2%

НЕ

72,6%

73,3%

66,5%

91,9%

66%

82,7%

31,8%

Приједлози:

Обезбједити услове за нормално извођење наставе физичког васпитања
Не организовати наставу у блок часовима
Стандардизовати батерију тестова која би служила за мјерење ефеката наставе физичког васпитања
Формирати базу података у коју би се уносили резултати мјерења (едуковати наставнике за унос података)
Приликом планирања и програмирања наставе уважити жеље и интересовања ученика (ово се посебно односи на одјељељења са већим бројем ученица
Организовати секције са циљем да се у њих укључи што већи број ученика
Организовати редовно школска спортска такмичења
Организовати редовно међушколска спортска такмичења
Пропозицијама омогућити што већи број учесника у такмичењима (нпр.ограничити број спортова у којима може учествовати један ученик, радити на томе да школска такмичења буду смотра достигнућа рада у школи, а не такмичења спортских клубова...)
Остварити сарадњу школа спортских клубова и ресорних министарстава у организацији такмичења
Стимулисати наставнике за рад у спортским секцијама и организовање такмичења (регулисати да се у фонд часова рачунају секције и такмичења)
Школске спортске објекте ставити на располагање ученицима и ван наставног процеса ( по узору на Хрватску, гдје је законом о спорту регулисано да ученици имају апсолутну предност у кориштењу школских спортских објеката у односу на остале кориснике)
Подржавати и стимулисати истраживања која за предмет имају наставу физичког васпитања и школски спорт
Стипендирати младе спортске таленте
Инсистирати да се експериментално формирају одјељења, хомогена у погледу склоности и способности, за која би се наставу физичког васпитања изводила у супротној смјени
Формирати спортска одјељења у која би се ,по завршетку основне школе, уписивали ученици који желе постати стручњаци из области физичког васпитања и спорта

Универзитетски спорт

Физичко васпитање не постоји као предмет на високошколским установама, тако да се не може говорити о организованом физичком вјежбању студентске популације. Изузетак су наравно Факултети физичког васпитања и спорта ,Полицијска академија и Академија умјетности(глумци), гдје је природа наставе таква да захтјева у својим садржајима физичку вјежбу.

Зато не чуди чињеница да на нивоима факултета спортска такмичења не постоје, а да се екипе факултета за универзитетска и међууниверзитетска формирају без правог увида у могућности такмичара. Најчешће су селектори екипа студенти, тако да није риједак случај да факултет у свим спортовима представља неколико “одабраних” студената. Подаци са последња три такмичења бањолучког Универзитета говоре да је сваке године у просјеку учествовало око 500 учесника, што представља око 3% студентске популације. Студенкиње су у овом броју учествовале са око 20%. Зато не чуди податак да је од 440 анкетираних студената само 13,9 % учествовало у неком универзитетском такмичењу, иако жељу за активностима те врсте има 63,6%.

Универзијаде су најчешће промоције спортских клубова и није риједак случај да поједини спортисти добивају индексе само да би учествовали на такмичењима, а има и случајева да се за факултете такмиче спортисти који нису студенти. Као позитиван примјер организације свакако треба навести Полицијску академију из Бања Луке чији студенти су без обзира на резултате најбројнији и најорганизованији на свим универзитетским такмичењима.

Колико студенти желе да се баве физичким вјежбањем показује податак да чак 82.3% студената сматра да физичко васпитање треба увести у наставу као изборни предмет и да би радо присуствовали тој настави ако би им садржаји били занимљиви. У студетској популацији 12.3% припадника се активно бави спортом, рекреативно 67.7% , док 20% студената нема никакве спортске активности. Од свих анкетираних популација студенти су се најпозитивније опредјелили оцјењујући корисност физичког васпитања. Чак 67,7% испитаника је корисност физичког вјежбања је оцијенило оцјеном пет, док је укупна просјечна оцјена високих 4,53. Ово је очекивано обзиром да студенти имају већи квантум знања о вриједностима физичког васпитања.

Обзиром да физичко васпитање није наставни предмет на високошколским установама (осим на већ поменутим) врло тешко је предлагати системска рјешења за унапређење универзитетског спорта.

Подаци су илустровани табелом 5

	Увести ф.в.	Акт.спорт.	Рекр. бав.спорт.	Нема сп.акт	Учешћ у сп.такм.	Унив. сп.Игре
ДА	82.3%	12.3%	67,7%	20%	13,9%	3%
НЕ	17,7	87,7%	32,3%	80%	86,1%	97

Приједлози:

Увести наставу физичког васпитања на високошколске установе (ово је основна претпоставка свих других активности)
Оснивати универзитетска спортска друштва
Организовати редовна студентска такмичења
Пропозицијама омогућити што већи број учесника у такмичењима (нпр.ограничити број спортова у којима може учествовати један студент)

Кадрови

Једна од основних претпоставки за нормално функционисање и унапређење како наставе физичког васпитања, тако и школског спорта су без сумње квалитетни кадрови. Иако Република Српска располаже са довољним бројем квалификованих стручњака (професора физичког васпитања, дипломираних тренера и виших тренера),није риједак случај да неквалификована лица раде врло осјетљиве послове тренера, па и наставника физичког васпитања. Тренутно се у евиденцији бањолучког бироа за незапослене налази преко 150 професора физичког васпитања.

Једно од могућих рјешења за проблеме у настави физичког васпитања и школском спорту, свакако је ангажовање незапослених професора физичког васпитања тамо гдје постоји могућност.Примјера ради ови млади стручњаци би се могли привремено ангажовати за организацију и спровођење такмичења, помоћ у раду секција и школских друштава,ангажовати их у прикупљању података за научноистраживачке пројекте и сл.Ово би биле активности којима би се ови млади стручњаци задржали у струци док се не створе претпоставке за њихово континуирано запослење, јер кадрове који не раде у струци, у ствари и не можемо сматрати кадровима.

У Републици Српској се школовањем кадрова баве следеће институције:

Факултет физичког васпитања и спорта у Бањој Луци

Наставнички одсјек ; професор физичког васпитања и спорта
Одсјек за спорт ; на овом одсјеку школују се тренери појединих спортова и менаџери у спорту

Факултет физичке културе и спорта Српско Сарајево

Наставнички одсјек ; професор физичког васпитања и спорта
Одсјек за спорт ; на овом одсјеку школују се тренери појединих спортова и менаџери у спорту

Паневропски универзитет Апеирон у Бањој Луци ; студијски програм

Спортски менаџмент
Спортски тренер

Висока школа за услужни бизнис Соколац ; студијски програм

Спорт и безбједност

Како то раде други

Искуства других свакако могу бити од велике помоћи у дефинисању стратегијских опредјељења.Кад је у питању школски спорт, може се, анализом доступних програма уочити опредјељење ка раној идентификацији и развоју спортских талената.

Позитивну праксу у свијету карактеришу сљедећи параметри:

дефинисани су национални циљеви и стратегија
успостављена је мрежа за подршку (укључује читав низ вертикално и хоризонтално повезаних институција и организација из јавног и приватног сектора, локалну иницијативу, различите пројекте и акције)
kључни фактори су: школа, породица и спортски клубови.

Познати су облици подршке младих спортиста током њиховог школовања :

оснивање спортских разреда у “обичним” школама
оснивање специјализованих спортских школа интернатског типа
флексибилност и прилагођавање унутар јединственог образовног система

Око 70% чланица ЕУ има специјализоване спортске школе, које су усмјерене или ка врхунским спортистима или имају опште спортско усмјерење. Флексибилност ових образовних система односи се на могућност изостајања из школе због спортских обавеза, менторски рад, додатни наставни рад ради надокнаде пропуштеног градива, продужено трајање школске године, помјерање термина за полагање испита, полагање испита ван школе, учење на даљину, дјелимично редукован наставни програм, могућности за тренинг у школи, стипендије итд.

У Енглеској постоји развијен систем подршке даровитој дјеци и младима, који обухвата и спортски даровите ученике.Најважније одлике тога система огледају се у томе да школа има посебну политику за такве ученике, да су сви регистровани, инсистира се на висококвалитетној настави физичког васпитања и сарадњи са локалним клубовима и спортским савезима као и са средњим школама.

У средњим школама се реализује посебни програм образовања младих спортиста (Јуниор Атхлетес Едуцатион – ЈАЕ), који се заснива на подршци младим спортистима у организацији, тј. управљању животним активностима.

Кључне карактеристике ЈАЕ програма су посебне едукативне радионице гдје млади спортисти и њихови родитељи уче како да на прави начин управљају спортским, школским и другим активностима и тако на оптималан начин одговоре сложеним захтјевима интензивног бављења спортом. Дозвољен је флексибилан курикулум и препоручена могућност избора младим спортистима – ови ученици могу (према договору и могућностима) да дођу раније или касније у школу, да имају обезбјеђену посебну исхрану, да уместо редовног часа физичког васпитања имају тренинг или да то време посвете додатном учењу и сл. У контексту подршке даровитим ученицима, у Енглеској постоје и тзв. специјализовани колеџи .

Аустралија од 1994. развија Национални програм за развој спортских талената. Битно је истаћи да се овај програм базира на непосредној сарадњи са школама, да обухвата тзв. тинејџерску популацију и да је покренут са намјером да се избегне дуплирање тестирања за поједине спортске дисциплине. У питању је национални програм, са развијеном националном базом података, који је организован по територијалном принципу, са локалним координаторима. Обухвата 22 спорта, а не покрива спортове који захтјевају рану спортску специјализацију (на примјер спортску гимнастику).

Овај процес одвија се у три фазе. Прво се врши тестирање у основним школама по јединственој методологији( 8 једноставних лако примјењивих тестова) Сваки ученик који макар на једном од тестова буде међу 2% најбољих бива позван на сљедећа мјерења која представљају другу фазу овог програма, гдје бива подвргнут тестирањима везаним за специфични спорт.Трећу фазу представљају активности усмјерене на развој откривених талената.

У Словенији је развијен систем за идентификацију спортских талената који је опредјељен углавном на школски спорт. На бази школског картона из физичког васпитања надограђен је Талент информатички систем који добијене податке користи за оцјену талентованости ученика за поједине спортове. Развијени су модели за 22 спортске дисциплине, при чему се добија јасна и прегледна информација у виду табеларног и графичког приказа, који позиционира ученика у односу на националне оквире и захтјеве појединог спорта.

На основу добијених резултата, наставници могу да ученике усмеравају у поједине спортске клубове

Запажања и препоруке

У анализама наставе физичког васпитања, уочен је велики број недостатака и појава које значајно лимитирају овај изузетно важан процес. Ако настава физичког васпитања не задовољава одређене жељене моделе нереално је очекивати да школски спорт, који је продукт квалитетне наставе физичког васпитања, може добити задовољавајућу оцјену.Обзиром да узрасна категорија из које се врши селекција спортских талената припада школској популацији, упутно је да се Републичка стратегија развоја спорта темељи на школском спорту. Ова препорука добија на значају анализом стратегија великих спортских сила које на сличне начине црпе таленте управо из окриља школског спорта.

У циљу израде квалитетне Стратегије развоја спорта Републике Српске требало би:

Извршити темељну промјену система физичког васпитања што подразумијева:

План и програм за све узрасте прилагодити условима и онима којима је настава намијењена(физичко васпитање вратити ученицима и ученике физичком васпитању)
Физичко васпитање у свим узрастима (од предшколског па на даље)
треба да изводи наставник физичког васпитања
Стандардизовати батерију теренских тестова, лако примјенљивих у свим школама, резултате унијети у јединствену базу података (обучити наставнике за мјерења и унос података), вршити обавезна мјерења на почетку и крају школске године.
Извршити квалитетан увид у услове школа за извођење наставе физичког васпитања.( за овај посао ангажовати специјално обучене тимове ради једнообразне процјене услова и уноса података ; досадашња искуства говоре о подацима који не одговарају стварном стању- број ученика у секцијама , справе реквизити, потребе и сл)
Стимулисати наставнике физичког васпитања за рад у секцијама, организовање и спровођење такмичења,сарадњу са клубовима и друге ваннаставне активности у циљу унапређења школског спорта.
Пропагирати физичко васпитање и његове вриједности
Не дозволити оцјењивање физичког васпитања описном оцјеном
У координацији са Министарством просвјете и културе било би упутно у неколико општина спровести експериментални модел савременијег флексибилног наставног програма, дефинисаног по угледу на нека искуства развијених европских земаља. Програм би имао само 30% обавезних садржаја (наставних јединица) у којима би доминирале активности усмерене на развој базичних моторичких способности (атлетика, гимнастика, аеробик, фитнес, вјежбе снаге и сл.). Преосталих 70% садржаја креирали би сами наставници у односу на реалне могућности школе, потребе локалне заједнице и личне афинитете, способности и специјалистичка знања. Настава физичког васпитања у експерименталним школама реализовала би се свакодневно и то у супротној смјени. Тиме би били обезбјеђени услови за квалитетнији рад усмјерен на рјешавање суштинских задатака физичких активности, као и за развој хигијенских навика. Наставницима физичког, осим у креирању садржаја, требало би дати и већу слободу у остварењу сарадње са локалним спортским и фитнес клубовима. Тиме би се наставник ангажовао као менаџер спортских активности у својој школи, а не само као пуки реализатор наметнутих програма.
Интензивирати и суштински унапредити сарадњу школа са локалним спортским клубовима и спортским савезима. Резултат ове сарадње требало би да буде укидање паралелизма спортских такмичења у којима обично учествују једни те исти ученици. То је мањи број оних који редовно тренирају у клубовима и учествују у пионирским, кадетским, омладинским и осталим лигама из редовног система такмичења. Ти исти утренирани (мање или више талентовани) ученици наступају и у школским такмичењима, а све чешће и у новим приватним лигама формираним од стране више спортских школа. Овде би било добро применити амерички систем школског спорта који би селектираним талентима обезбједио учешће у јединственом систему такмичења. Укидањем паралелизма избегло би се прекомјерно такмичарско напрезање и створио простор за испуњавање редовних школских обавеза, створили услови за систематско праћење најталентованије дјеце и укинула могућност да школе присвајају успјехе туђег (клупског) рада.
Покренути иницијативу за оснивање националних спортских школа, како основног, тако и средњег нивоа образовања. Уколико се обезбједи материјална подршка, ове школе би могле да буду интернатског типа и у њима би били окупљени селектирани таленти. У почетној фази реализације ове идеје било би добро оснивати спортска одјељења при стандардним основним и средњим школама. У циљу контролисаног рада са талентима, требало би основати покрајинске спортске кампове на локацијама подесним за развој одређеног спорта или групе спортова.

Кад је ријеч о оснивању спортских школа, треба истаћи да су овај предлог посебно поздравили на факултетима за школовање кадрова из области физичког васпитања и спорта. Наиме, због изузетно лоше наставе физичког васпитања, кандидати за упис на ове факултете долазе са врло лошим морфолошко-моторичким статусом, што касније представља велики проблем у праћењу наставе.

Ријечи непосредних учесника

Да би посматрани проблем био што квалитетније опсервиран треба га сагледати из што више перспектива. Свакако да је незаобилазно да се процес физичког васпитања и школски спорт, као његов појавни облик, врло квалитетно може сагледати из угла непосредних учесника.

Резултати анкете и разговор са ученицима недвосмислено говоре да су ученици позитивно опредјељени према настави физичког васпитања, али да имају бројне примједбе. Највише примједаба усмјерено је ка застарјелим садржајима који ученицима нису занимљиви и не мотивишу их за рад. Значајан број ученика сматра да би часова физичког васпитања требало бити више у току недјеље. Овдје још једном треба напоменути податак да су се ученици узраста од 7 до 11 година, од свих анкетираних узраста, у најмањем проценту изјаснили за физичко васпитање као омиљени предмет. Разлоге треба свакако тражити у настави физичког васпитања за предметни узраст која је често једнолична,садржајно неприкладна и безрадосна. Ако се овоме дода и неодржавање часова и замјена часовима из других предмета, онда се може рећи да резултати анкете нису изненађујући.

Као илустрација виђења стања у настави физичког васпитања од стране наставника,најбоље ће послужити закључак са састанка Актива наставника физичког васпитања бањолучких основних школа и захтјеви упућени Министарству образовања и културе, Министарству за породицу омладину и спорт и Просвјетно педагошком заводу.

Бањолучки наставници захтијевају сљедеће:

Да се ни у ком случају не уводи описно оцјењивање
Да наставу физичког васпитања изводе професори физичког васпитања бар од четвртог разреда
Да се фонд часова физичког васпитања повећа са два на три часа седмично као што је случај у већини република бивше СФРЈ(Физичко васпитање је ,слично спортском тренингу, процес за који је од изузетног значаја да између два часа не буде велика временска дистанца ,јер се губе ефекти вјежбе.)
Да наставник од 22 часа, колико износи седмична норма , у редовној настави проведе 18 часова,док би остала 4 часа била посвећена секцијам и такмичењима.
Да се забрани изнајмљивање школских спортских дворана у ,за дјецу и омладину најатрактивније вријеме, од 19.00 до 21.30 часова.
Да се у свакој школи оформи школско спортско друштво, са најмање четири секције.
Да се у комисије за израду Наставног плана и програма обавезно именују представници наставника физичког васпитања(непосредно из наставе).
Да се уведе физичко васпитање на високошколским установама.

Разлози оваквим захтјвима су многобројни, али наводимо само неке :

Већи фонд часова омогући ће наставницима да на адекватнији начин превенирају разне деформитете којих је све више у дјечијој популацији, те утичу на гојазност, што је из године у годину све већи популацијски проблем.
Повећањем броја часова код дјеце ће се створити потреба за активним бављењем спортом , а самим тим ће се умањити негативан утицај “улице “.

Ријешиће се проблем незапослених младих професора.

Извори

Подаци добијени истраживањем на терену
Подаци добијени од Министарства просвјете и културе
Подаци добијени од Министарства за породицу омладину и спорт
Подаци добијени из школских архива
Интернет

Школски спорт у Републици Српскоj

Спорт

Школски спорт у Републици Српскоj

Увести ф.в.

Акт.спорт.

Рекр. бав.спорт.

Нема сп.акт

Учешћ у сп.такм.

Унив. сп.Игре

ДА

82.3%

12.3%

67,7%

20%

13,9%

3%

НЕ

17,7

87,7%

32,3%

80%

86,1%

97

Претрага

Календар догађаја

Најчитаније