Спорт у Републици Српској

Спорт у Републици Српској налази се у изузетно тешкој ситуацији, може се рећи, најтежој од њеног настанка. Чак и у односу на федерацију Босне и Херцеговине, у којој су резултати на изузетно ниском нивоу, спорт у овом ентитету је у подређеном положају што се огледа и у квалитативним и у квантитативним показатељима.

У фудбалу, који социолози спорта називају сеизмометром друштвених појава, у најквалитетнијем такмичењу, Премијер лиги БиХ у сениорској конкуренцији такмичи се девет клубова из Федерације Босне и Херцеговине, а само три клуба из Републике Српске. Ситуација није много боља ни у рукомету, кошарци...

Одбојкашки савез Републике Српске једини је позитиван пример, али и показатељ да се квалитетним и систематским радом, могу постићи резултати. Одбојка је спорт у којем су клубови из Републике Српске освојили све титуле, у свим узрасним категоријама, у претходној сезони.  

Много успешнији су представници из Федерације БиХ и када су у питању појединачни спортови, а у прилог томе иде и чињеница да је од укупно 11 спортиста који су БиХ представљали у Рију, чак осам било из Федерације БиХ.

 

Недостаци спортског система РС

У Републици Српској, не постоји организован систем подршке спорту. Велики проблем тренутно представља чињеница да су струковни спортски савези у изузетно тешкој ситуацији, а управо ове организације морају бити носиоци развоја спорта.  Осим Фудбалског савеза Републике Српске који има буџет од око 750.000 КМ сви остали савези се налазе у изузетно тешкој финасијској ситуацији и нису у могућности реализовати развојне пројекте. Комуникација са ресорним министарством је изузетно лоша, а оваква ситутација не омогућава спортским савезима да врше своју примарну функцију, остварују подршку спорту, организују такмичења, баве се омасовљењем спорта, едукацијом у области стручног рада, организационим пословима и популаризацијом.  

 

Улога спортских савеза

Струковни спортски савези морају бити темељ спортског система Републике Српске и најмање 80 % буџета намијењеног за спорт требало би да се распоређује посредством савеза али уз максималну одговорност и детаљну контролу појединаца који су на челу тих савеза што тренутно није тако.

Струковни спортски завези, дакле, морају бити спона између ресорног министарства и самих спортиста. Као неко ко најбоље познаје своју област, струковни савез мора преузети обавезе у предлагању перспективних спортиста, вредновања резултата, реализацији развојних пројеката и уједно мора бити носилац пројеката омасовљења спорта у Републици Српско али према јасно утврђеним критеријумима.

Међутим, чињенице су, прије свега због тешке материјалне ситуације, потпуно супротне. Струковни спортски савези Републике Српске немају ни основних средстава за закуп канцеларија, а камоли да имају средства за организацију републичких такмичења. У просјеку, немају средстава у износу од 5.000 до 10.000 КМ за организацију такмичења и првенстава Републике Српске. Поражавајуће чињеница говоре да 38 спортских савеза Републике Српске и 6 спортских савеза лица са инвалидитетом Републике Српске за све активности, у укупном и генералном износу, добију око 100.000 КМ  што је недовољно да се организују 44 републичка првенства и такмичења у оквиру својих надлежности у само једној узрасној категорији

 

Масовност

Омасовљење спорта и укључивање што већег броја дјеце у спорт требало би да буде један од основних циљева како ресорног министарства  тако и самих савеза али и клубова који су дио спортског система.  

Један од основних проблема јесте достпуност спорта млађим узрасним категоријама, посебно у узрасту од 8 до 14 година, гдје се у 98 % случајева наплаћује чланарина за тренирање.  Ова средства најчешће не улазе у фискални систем и на њих се не плаћају порези што, узрочно посљедично, представља проблем јер је немогуће поново их, кроз повећање буџета Министарства спорта поново их вратити у спортске организације.

Мале Олимпијске игре, један од темељних пројеката Министарства породице омладине и спорта који обухвата основне и средње школе из цијеле Републике Српске, у 2016. години није реализован до краја. Организована су општинска и регионална такмичења, а изостала су републичка.

Други пројекат Министарства, камп „Љетна школа спорта“ са око 1000 спортиста из претходног периода, којима је финасиран седмодневни боравак у кампу струковних савеза, смањен је на 400 спортиста чиме је камп изгубио смисао свог постојања.

 Ови подаци указују на то да се о масовности и укључивању дјеце у спорт системски не води никаква брига.

 

Инфраструктура

Мрежа спортских објеката и терена у Републици Српској је таква да се, због непостојања прописа уједначавања и стандардизације, не могу ни категорисати. Влада Републике Српске је 2007. године покушала, преко ресорног министарства, да уреди ову област, али није успјела у овој намјери због сукоба надлежности по питању законских поступака и рјешења, и ово питање је и данас отворено. Хронични недостатак средстава за изградњу и реконструкцију спортских објеката и терена поготово послије ратних дејстава, које је захватио ове просторе, даје комплетну слику стања спортских објеката.

 

Закон о спорту

Постојећи Закон о спорту на нивоу Републике Српске не рјешава кључне проблеме спорта као што су: категоризација спорта и спортиста, репрезентативност клубова и савеза, финасијска контрола, контрола уписа у регистар и административно праћење, власничка структура, дијапазон активности клубова, општи интерес.

Све ово су области које би требало да се уреде новим Законом о спорту. Иако је предвиђено да се приједлог овог документа у скупштинској процедури нађе у другом кварталу 2016. године, то се није догодило, до данас, што је још један доказ о раду ресоног министарства.

Према мишљењу финасијских стручњака спортске организације требало би из удружења грађања пререгистровати спортска акционарска друштва и свакако установити механизме боље контроле финасијских токова.  Потребно је јасно дефинисати оквире финасирања државе и локалне заједнице и дефинисати масовност едукацију и рад са младим спортистима као стратешки циљ.

Информатички увезаност ресорног министарства, локалне заједнице и спортских органзација мора бити приоритет у будућности, јер би се на тај начин увео ред у знало би се тачно колико која спортска организација и од кога добија новца за свој рад.  Уз то фнасијски надзор и финасијска контрола морају бити јасно дефинисани, као и начин трошења и начин правдања средстава.

 

Закључак

Спорт у Републици Српској и на нивоу БиХ је у веома тешкој ситуацији, хроничној беспарици и под великим утицајем политике и политичара што показује да на овим просторима нема адекватног организованог система спорта који ће јачати инститиуције спортских савеза Републике Српске, спортских савеза Федерације БиХ и спортских савеза на нивоу БиХ, а уједно умањивати права одлучивања појединаца у институцијама система у распођели средстава без икакве контроле.

Прилог томе показују нам аргументи да је небрига система толико велика гђе треба узети само један параметар успоређивања извајања средстава за спорт земаља у окружењу. Словенија улаже у спорт око 33, Србија 27, Хрватска 20.7 милиона евра, а на нивоу БиХ издвајају се средства у износу од 600.000,00 евра док се у Републици Српској за спорт се издваја укопно око 1.150.000,00 евра.

Износ новца који се улаже у спорт није једини проблем. У недостатку система новац се улаже по личном нахођењу појединаца, најчешће нестручно, и са циљем да се дио новца врати у приватне џепове, што је у посљедње вријеме постао један од основних критеријума за пођелу новца из државних институција.

Претрага

Календар догађаја

Прошли мјесец Децембар 2018 Следећи мјесец
П У С Ч П С Н
week 48 1 2
week 49 3 4 5 6 7 8 9
week 50 10 11 12 13 14 15 16
week 51 17 18 19 20 21 22 23
week 52 24 25 26 27 28 29 30
week 1 31